Избор материјала заснива се на свеобухватној процени обрадивости, захтевима за примену производа и карактеристикама чврстоће. Трошкови електронских конектора варирају у зависности од цене материјала, сложености обраде и ефикасности производње. Кључни материјали укључују изолаторе (пластичне смоле) и проводнике (фосфорна бронза, месинг). Уобичајена инжењерска пластика која се користи за електронске конекторе укључује ЛЦП, најлон и ПБТ.
ЛЦП
Карактерише га низак коефицијент линеарне експанзије, ниско скупљање бризгањем, изузетна чврстоћа и модул еластичности, и одлична отпорност на топлоту (са температуром одступања топлоте која достиже преко 340 степени). Такође нуди одличну хемијску отпорност и непропусност. Сходно томе, ЛЦП је пожељан материјал за конекторе-посебно оне који захтевају СМТ компатибилност-као што су Мини ПЦИ Екпресс и ДДР конектори.
Најлон
Нуди ниже трошкове, високу затезну чврстоћу, изузетну отпорност на хабање и својства само{0}}подмазивања. Његова добра течност олакшава обликовање танких{2}}зида; међутим, показује значајно скупљање и склоност формирању бљеска. Да би се спречила хидролиза, потребно је стриктно сушење пре{4}}а. Најлон се обично користи за конекторе, посебно ДИП типове, као што су ПЦИ 120П и ПЦИ Екпресс.
ПБТ
Одликује се ниском ценом, великом чврстоћом и добром отпорношћу на трење. Међутим, има релативно лошу калупљивост и значајно скупљање. Због ниже тачке топљења, пластика се може растопити током процеса таласног лемљења.
